Slika Dorijana Greja
Без обзира што неће никад бити убројан међу светска књижевничка имена, његово стваралаштво име је за себе Оскар Вајлд; ђаво и анђео како су га звали, написао је најљепше странице љубави и уметности.Књига која је проглашена неморалном, због које је завршио на суду, једна је од најлепших књига икад створених. Љубав, смрт и живот имају неки виши ниво ...

Млади сликар, лорд Хенри и младић савршене лепоте, три су пишчеве стране, а права је истина и да су то три лица сваког човека.Доријанова личност је, рекло би се најупечатљивија у свој причи о слагању и противречности.Доријан Греј родио се оног момента када је сликар Бајазит започео сликати његов портрет.Сликар је био очаран Доријановом лепотом, очаравала га је његова личност јер до тог тренутка када се заљубио у Доријанову лепоту био је сам свој господар, али сада му се више није чинило тако.Нарцис је видео слику свога портрета и био је запрепаштен призором, био је сам себи ружан, по први пут видио је себе на тај начин.Зато што је сликар ухватио његову унутрашњост а не физичку лепоту; чинило се као да му је украо душу, била је то једна велика празнина.Доријан је често гледао позоришне представе.Хтео је да исцрпи и сазна све.Волео је позоришне представе јер је међу њима, мислио је, пронашао савршенство, једно од многих за којима је трагао.Звала се Сибила и глумила је узвишене личности, једном је била Јулија, једном Лаура ...., заљубио се у генија.Међутим, када су се упознали он је упознао њу, не Јулију, не Лауру, него њу обичну девојку коју је због те обичности поцео мрзити.Хтио је да сви љубавници света чују њихов кикот, говорио је своме пријатељу Хенрију.Али, управо та обична појава је убила његову љубав, разбуктала масту , била је савршена а постала је плитка и тупа.Није желио више мислити о њој јер је она уништила песму његовог живота.А он, никада неће бити такав, он ће бити савршен.Узео је нож и зарио јој у срце.Тог момента сјетио се сцене из романа у којој на сличан начин умире једна жена, и тада и њу и себе видио је другачије; заљубио се поново.20 година након тога био је затворен у соби, изолован од људи који су га некоћ обожавали и дивили му се. Тих 20 година Доријан остаје једнако леп, можда лепши, за толико година није се нимало променио, можда је то била његова највећа клетва.Пронашао је извор вечне лепоте.Портрет за који је мислио да је уништен, постојао је и старио док је Доријанова лепота остала иста.Тиме се показало колико је унутрашњост важна а спољашња љепота не, јер је Доријан живео с лепотом али без душе.Изашао је након 20 година опет у свет, онај исти али ипак другачији свијет.Опет су новине писале о његовој лепоти, опет је био поштован и опет су му се сви дивили.Једне вечери брат девојке коју је Доријан убио, пронашао га је да би осветио сестрину смрт.Сусрели су се на улици, Доријан је имао капуљачу на глави.Скинуо је капуљачу и човек са ножем у руци видио је момка који је имао само 20 година који му је објаснио да није могао починити тај злочин јер би онда он тада по правилу имао једну годину када се то догодило.То је био моменат када је Доријан себи спасио живот ау томе му је помогла ништа друго до његова љепота.Па како онда рећи да она није важна; показао је да је могуће победити и победио је. А слика? Слика није уништена, Доријан је то сазнао.Да би дошао до савршенства за којим је толико трагао морао је убити сликара и уништити свој портрет. Он је убио себе.Угледао је слику и видео портрет човека који је остарио, загледан  у тај призор знао је да гледа у чудовиште.То чудовисте на руци је имало прстен, и то је био једини доказ за Доријана да је то заиста био он. Прстен је био симбол материје, богатства које је остало исто, непромењено па је Доријан гледао у њега као да је то највећа вредност портрета.А није био у праву, бар са једне стране јер мислим да није материјално све а духовно ниста.Доријан је распарао слику и остао на месту мртав.Слика је остала слика младог Доријана а на поду тавана лежао је старац.Није схватио да је био посебан, имао је ону једну висе димензију.Сви волимо лепоту.Није ли то оно за чим често жудимо и чему се дивимо? Са једне стране Доријан је био геније који је све видео у лепоти, могу рећи да је успео јер је истрајао и показао да она вреди, а са друге стране трагао је за вишим циљевима, тражио је неку дубину живота из којег ће исцрпити и сазнати све.Душа му је била празна.Показао је да свет пузи пред материјалним и повшинским .... .Сви ми желимо бити савршени негде у дубини себе, можда ће неки рећи да је нетачно али то је слика свију нас који се кријемо иза лажних портрета.Ова књига навела ме је да размишљам о људима и схватила сам да је ипак тачно "себе не схватам никада, а друге ретко". Најслабије су оне наше побуде чије смо природе потпуно свјесни.Можда једном када неко начини "мој портрет" и први пут станем пред тако непознату себе, можда ћу у потпуности разумети речи уметности, живота и лепоте која не пролази; а ко не жели бити савршен?Питање остаје да ли имамо право на савршеност? Када се спусти завеса и кад ми постанемо публика свог живота можда и ми уништимо свој портрет.Али, пре тога, морамо трагати за савршенством и бити савршени, победити као и Доријан. 
 Постоји много књига од којих сам сазидан толико много записаних реченица, фраза, дијалога, али само је једна књига која ме је поразила у оном позитивном смислу књижевне речи.Осетим да стојим пред човеком чија сама појава ме толико очаравала, да је у потпуности овладала са мном, мојом душом, телом и уметношћу-рекоше за Доријана.Можда је мало егоистично од мене да признам да неке личности Доријана одлично познајем код себе.У почетку ме је то забрињавало јер то ипак није "позитиван лик",али сам тек касније схватио да је позитивно то што сам задовољан  својим тренутним стањем младости   и да би хтео да останем у овом њстању заувек као и Доријан Греј                      

             Don Kihot od la manche

Migel de Servantes (1547-1616) je najistaknutiji španski pripovedač i jedan on najvećih romanopisca svetske književnosti.Rodio se u gradiću Alcala de Henares.U vreme njegovog rođenja porodica mu je već bila siromašna.Školovao se u Madridu i Sevilji. U vojsku je stupio kao vrlo mlad čovek,a u njoj je proživeo vrlo burne godine.U bitci kod Lepanta izgubio je ruku.Pet godina proveo je u Alžiru kao zarobljenik maurskih gusara.Nakon povratka u domovinu , radio je kao službenik,pa je ponovno bio vojnik, a književni ga rad nije mogao izvući iz siromaštva.Umro je u Madridu.Servantes je pisao drame i komedije, novele i romane.                                                                                              Don Kihota Servantes karakteriše kao: “suvoparnom, mrzovoljnom, hirovitom sinu, natrpanom svakakvim mislima, koje nikome drugom na pamet ne padaju “.Servantes nas već u predgovoru upoznaje sa karakterom svog lika.Delo se većinom zasniva na sukobu dva sveta.Tako je Don Kihot čista suprotnost od Sancha.Tako je naš vitez “pedesetih i bio snažnog rasta, mršav u licu, velik ranoranilac i ljubitelj lova” dok je naš Sancho imao “golemu trbušinu a nizak rast i tanke noge”.Iako je Sancho realan čovjek nije osobito inteligentan, “bez mnogo soli u glavi”, te se da nagoviriti on strane našeg viteza da pođe s njim, obečavši mu pritom namesništvo nad kakvim ostrvom ili kraljevstvo koje bude pridobio.Dok Don Kihot na tim putovanjima bude živeo u svojim fantazijama, Sancho će naprotiv misliti najpre na sebe, svoj trbuh i svoj džep,”Cele te noći nije Don Kihot spavao, nego je razmišljao o svojoj princezi Dulcineji, da udesi po onome što je čitao u svojim knjigama, kako su vitezovi bez sna provodili mnoge noći po šumama i pustinjama zabavljeni mislima na odabranice svoga srca.Ali nije tako proveo noć Sančo Pansa, jer on je ljudski napunio želudac, no nije ga napunio vodom, pa je cijelu noć prespavao.”Delo se zasniva na sukobu dva sveta, a to se vidi u dijalozima između Don Kihota i Sančo Panse.Naš bistri vitez zamišlja pustolovine na svakom koraku, te glavom bez obzira srlja u njih ne mareći na Sanchova upozorenja( “ne mareći što mu Sančo Pansa dovikuje i govori da su ono na šta on zaista navaljuje na vjetrenjače ”).Dok Don Kihot podučava Sancha viteškom kodeksu, Snacho upozorava da će se on toga pridržavati sve dok se sam ne nađe u opasnosti, “ako moram braniti sebe, neću ja mnogo pazti na te zakone”, u tim rečima vidimo da Sancho prestavlja tipičnog renesansnog čovjeka koji neće pustiti da ga neko premlati zbog viteških zakona.Taj način gledanja na svet Servantes sukobljava sa fiktivnim pogledom na svet od strane don Quijota.Taj sukob svetova Servantes majstorski prikazuje kroz različite dogodovštine čiji su likovi Don Kihot i Sančo Pansa.Pitanje Da li je don Kihot pobedio ili izgubio, je glavni motiv  ovog dela Don Kihot na kraju svake svoje pustolovine biva poražen, pretučen i ponižen.Ali on uporno nastavlja dalje “da osvećuje nevine, da priskakuje udovicama u pomoć”.On u svojoj ludosti ide protiv onog što su postali ideali renesansnog čoveka.U stvari Don Kihot donosi ono malo mašte što nedostaje svetu koji pomalo opada zarobljen u svojoj realnosti.Time Don Kihot zadobija simpatije ljudi koje sreće na svojim putovanjima i koji mu pomažu u njegovim svetim ciljevima da bi se malo zabavili.

Don Kihot je “doduše pobeđen od tuđe ruke, ali je pobednik nad samim sobom, a to je, kako  je on govorio, najveća pobeda što se može poželeti.U čestoj je porabi pojam donkihotizam (donkihotstvo, donkihoterija) koji potiče, gledaj čuda, od imena Don Kihota, glavnog lika Servantesovog romana.Znači smešan, nesavremen, besmislen .Don Kihot prestavlja deo svakog od nas , i to onaj deo koji veruje u njegove priče, ideale i maštanja.Kad on nestane nestaće deo svih nas.”Kad ne bi bio greh protiv ljubavi prema bližnjem, poželio bih da nikada i ne ozdravi Don Kihot, jer ako on ozdravi, nestade nam njegovih dosetki, pa i dosetaka njegovog štitonoše Sancha Panze, a svaka od tih dosetki da prevrati i samu melanholiju u radost.”